3. festivalski dan

TREĆE VEČERI DANA “ZORANA RADMILOVIĆA” NA PROGRAMU KOMAD “I KONJE UBIJAJU, ZAR NE?” PO DRAMATIZACIJI MILICE KONSTATINOVIĆ U REŽIJI BORISA TODOROVIĆA OPERE I TEATRA MADLENIJANUM IZ BEOGRADA – U ŽESTOKOJ KONKURENCIJI DOBRIH TUMAČENJA ZORANOV BRK PRIPAO VIOLETI GOLDMAN ZA BRAVUROZNO TUMAČENJE ULOGE GLORIJE BITI – “UH, JA SAM JOŠ PUNA ENERGIJE I JAKO SAM UZBUĐENA ZBOG OVE NAGRADE. JA SAM IZ ZAJEČARA TAKO DA MI OVO VEČE POSEBNO ZNAČI”, REKLA JE DOBITNICA BRKA – MIROSLOV MIKI RADONJIĆ, DIREKTOR STERIJINOG POZORJA IZRAZIO ZELJU ZA OBNOVU SARADNJE SA ZAJEČARSKIM TEATROM

Komad “I konje ubijaju, zar ne?” koji je zaječarska publika videla treće večeri na 25. Danima “Zorana Radmilovića” pobednik je Konkursa za mlade pozorišne stvaraoce koji je prvi put otvoren u „Madlenianumu“ u februaru 2014. godine. Sam Konkurs je naišao na mnogo odobravanja kulturne javnosti i na veliki odaziv umetnika. Priča o plesnom maratonu i delo I konje ubijaju, zar ne? koje je predložila autorska ekipa predvođena dramaturgom Milicom Konstantinović, rediteljem Borisom Todorovićem i koreografom Milošem Sofrenovićem, pokazala se kao ideja koja pruža najviše potencijala za uzbudljiv i dobar pozorišni događaj. Što je ove večeri i potvrđeno. Malo je reći da je publika uživala u ovoj dramsko-plesnoj predstavi pa je dugotrajnim aplauzom i ovacijama pozdravila glumce.

Devet glumaca, devet bravura i svaka podjednako zaslužna za prestistižnu nagradu “Zoranov brk”. Žiri nije imao ni malo lak posao. U slavu pozorišta i u slavu glumačke veštine. U galeriji dobrih tumačenja (Violeta Goldma, Andrija Daničić, Stevan Piale, Lidija Cvetić, Miloš Milić, Maja Lukić, Radomir Nikolić, Saša Joksimović i Dragica Ristanović) Zoranov brk otišao u ruke briljantneViolete Goldman, sudeći po aplauzu posle dodele, po oceni publike, zasluženo. Roman Horasa Mekoja, smešten u vreme Velike depresije u Sjedinjenim Američkim Državama, atmosferom, radnjom i idejom odražava izvitoperenje socijalne svesti, kako u Americi zahvaćenoj ekonomskom (ali i duhovnom, kolektivnom i individualnom) krizom, tako i u predratnoj Evropi čije su se društvene, ekonomske i umetničke prilike reperkutovale i na američko podneblje. Dramaturg Milica Konstantinović je izabrala ovaj svakako najpopularniji roman Horasa Mekoja jer korespondira sa aktuelnim trenutkom, ne samo zbog kulturnog nihilizma u kome funkcionišu medijske pojave poput rijalitija, nego i zbog generalne krize individulnog i kolektivnog sistema vrednosti kao što su pojačane potrebe za kratkotrajnom slavom i ubrzanim bogaćenjem po cenu rušenja granica pristojnosti i čovečnosti.

Tumačenjem nekoliko ključnih karaktera iz romana, glumci ove predstave vode publiku kroz sećanje Roberta Sajvertina na nehumano takmičenje izdržljivosti u plesu u kome je on učestvovao zbog malo sendviča i bedne novčane nadoknade. Predstava dočarava svet izokrenutih moralnih normi, izvrnut poput čarape. Radeći na predstavi, reditelj Boris Todorović je iz polazišne egzistencijalne priče o iscrpljujućem maratonu u kome učestvuju stotine parova, opisane u romanu Horasa Mekoja, došao do koreo-eseja o dehumanizaciji društva. Vreme u predstavi je namerno ostavljeno u epohi u kojoj je smeštena i radnja romana, kako bi se istakla neprolaznost teme želje za životom. U vreme krize s početka prošlog veka, to čak nije bila ni želja za boljim životom, već za osnovnim ljudskim potrebama.

Delo je prilagođeno našem trenutku življenja u formalnom smislu i te sadržajne paralele vrlo je lako primetiti. Podudarnosti su jasne. Priča je prilagođena modernoj atmosferi u kojoj imamo više identiteta, pa se oni postepeno lome. Ono što je publici bilo posebno interesantno jeste što glumci na sceni mogu da izađu iz likova koje igraju i da postanu ono što jesu. Tu imamo lomljenje i prikazivanje onoga što danas donosi „Fejsbuk”, „Instantram”, jer danas imate, zapravo, više identiteta. Kao osoba koja boravi u kući sa svojom porodicom, kao osoba koja radi i ima karijeru, i ona koja na „Fejsbuku” ima urađen profil. Na pres konferenciji nakon predstave Violeta Goldman je rekla kako je iznenađena nagradom: “Uhh, ja sam još puna energije I ne znam kako da opišem. Lepo lepo. Ja sam ovde pre dvadeset godina počela. Ja sam iz Zaječara, završila sam gimnaziju ovde. Baš mi znači ova nagrada i tako da sam baš uzbuđena, pogotovu što su mi tu bili roditelji i prijatelji.” Na pitanje novinara koliko joj nagrada sa Zoranovim imenom znači s obzirom da je i ona iz Zaječara, kroz suze je odgovorila da joj je puno srce i da je dan provela prisećajući se prošlih dana kada je još bila u školi i pozorišnog kafića. “Prepuno je emocija i bude mi se sećanja, na Dejana Krstića, reditelja predstave u kojoj sam igrala dok sam bila ovde u Zaječaru i koji je preminuo, nažalost, i možda je zato više onako emotivno”. Na pitanje novinara šta bi želela da ima od onog dela talenta koji je imao Zoran Radmilović odgovorila je: ”Uh, pa ne znam. Zoran je vrlo specifičan talenat. Mislim da svako nosi za sebe specifičan i jedinstven talenat i da ne bi moglo da se poredi, ja se ne bih usudila i mislim da ne bi trebalo da se poredim sa njim”. Novinare je zanimalo i da li je veća trema premijera u Madlenijanumu ili nasptupanje u Zaječaru: “Ja moram da priznam da sam večeras imala mnogo veću tremu nego bilo gde. Tako da valjda to je sve nekako prirodno i da sve to ide sa onim lepim teretom o kojem sam pričala pre ” Pre početka predstave, u okviru pratećeg programa održana je promocija izdanja Sterijinog pozorja u foajeu pozorišta. Na promociji su govorili teatrolog dr Miroslav-Miki Radonjić i teatrolog Goran Ibrajter, urednik festivalskog centra. Dr Miroslav – Miki Radonjić, director Sterijinog pozorja je tom prilikom izrazio želju za obnovu saradnje Sterijinog pozorja i zaječarskog teatra. Četvrte večeri 25. Dana “Zorana Radmilovića” u Zaječaru na programu je predstava “JEDAN DZEKSON VIŠKA”, koju je po tekstu Artura Nufielda u Dramskom teatru “Račo
Stojanov” Gabrovo (Bugarska) režirala Nevena Miteva.